Grlom u jagode ...

Jugoslovenska televizijska serija „Grlom u jagode“ snimljena je u produkciji Televizije Beograd 1975. godine. Postigla je veliku popularnost širom SFR Jugoslavije, i brojna reprizna emitovanja do današnjih dana.

Meni je lično ova serija draga zato što njen glavni junak nije tipičan predstavnik svoje generacije. Jedna ličnost u seriji kaže: „Zašto baš Bane – bilo je lepših, boljih, pametnijih i uspešnijih?“. Što je uglavnom i tačno, ali baš u tome i jeste draž ove priče. Ovo je serija o junaku koji to i nije, o njegovom pogledu na život koji je on živeo, koji može, a i ne mora da se poklapa sa shvatanjima svakog od nas.

“Mogu da kažem, iz današnje perspektive, da sam vrlo srećan što sam odrastao u tim 1960-im godinama. Ne pamtim iz tog vremena nikakve političke pritiske ni na moje roditelje, ni na mene, ni na moje drugove. Vrlo skromno smo živeli, ali smo imali osećaj da stvari idu nabolje i oko nas i u nama, a to je fantastičan osećaj.” – govorio je Srđan Karanović u nekom od članaka

“Te, 1975. godine” — da parafraziram rečenicu koja je, uz Simjanovićevu muziku, postala zaštitni znak serije — počelo je emitovanje “Grlom u jagode”. To je priča o mladima, o svakodnevici Baneta Bumbara, njegove porodice i prijatelja od 1960. godine, kada je njemu bilo petnaest, do 1969. godine. Serija opisuje polet mladosti generacije rođene četrdeset i neke, tokom ludih 1960-ih i teče kroz doživljaje Baneta Bumbara od momenta kada je svet video kao beba, iz kamiona, dok se porodica selila u novi stan, pa do diplome.

Pratimo sva Banetova iskušenja i ona jedne adolescencije, jednog posebnog doba: neuspešne pokušaje da postane sportista, odlaske na Kalemegdan, gde sa Ušketom, Mikijem Rubirozom i Čombetom ide na igranke na kojima Mile Lojpur svira rokenrol, zaljubljivanje u novu školsku drugaricu Lepu, zbog koje privremeno ostavlja stalnu simpatiju Gocu. Tu je i Divna sa kojom deli ljubav prema poeziji i doživljava prvo razočaranje, zatim pokušava da se preko Italije domogne sveta, ali ga roditelji hvataju u Istri. Kad Bane odluči da konačno postane čovek, kupuje polovnog fiću, pa se 1969. godine ženi Biljanom i tako rešava stambeno pitanje.

O sjajnim detaljima i osećaju za doba po kojima mnogi pamte seriju, Srđan Karanović je govorio: “Materijal za priče skupljali smo od raznih ljudi. Zalar je bio izvor za delove o gitari, Grlić i ja smo iskoristili bavljenje kinoamaterizmom, intervjuisao sam svog oca kako je živeo u 1960-im, Zora Korać nam je pomogla o detaljima o Pešti i Novom Sadu, Cveić je u starim brojevima Politike nalazio vesti koje bismo ubacili kao caku u dijalogu. Modu i scenografiju smo pažljivo studirali. Mnogo truda smo uložili u traženje fiće koji se otvara ‘na spolja’, pa krimki, cipela sa specijalnim šniranjem, pa džempera od buklea. Ni do kraja snimanja nismo pronašli ispravan Suprafon gramofon, a tako sam ga žarko želeo.”

“Grlom u jagode” napisali su Srđan Karanović i Rajko Grlić, režija Srđan Karanović, direktor fotografije Živko Zalar, kompozitor Zoran Simjanović, Bane Bumbar bio je Branko Cvejić, Uške — Aleksandar Berček, Miki Rubiroza —Predrag Miki Manojlović, Boca — Bogdan Diklić, Seka — Đurđija Cvetić, Tale – Josif Tatić, Goca — Gordana Marić, Lepa — Zlata Petković, Banetove roditelje su igrali Olivera Marković i Danilo Bata Stojković, a baku — Rahela Ferari.

Na kraju svake epizode ređaju se hronološki događaji iz godine u koju je epizoda smeštena. Ove je događaje iz off-a izgovarao sam Bane i završavao kasnije slavnim citatom: “A ja sam odlučio da…”.

Epizode:

1. Stav o glavi:
„I dalje smo navijali za Crvenu zvezdu, za Partizan i Jugoslaviju. Te 1960. godine umro je Alber Kami, Mario Del Monako pevao u beogradskoj operi, dolar je koštao 400 dinara, otvoren je Sveti Stefan, Beba Lončar je glumala u filmu „Ljubav i moda“, Felinijev film „ Slatki život“ je izazivao skandale u svetu, otvoren Jugoeksport, u modi je bilo šišanje brijačem, uhvaćen je Ajhman, a ja sam čvrsto rešio da oslabim i postanem sportista i čovek."

2. Život piše romane:
„Za vreme noćnog čuvanja zastave na radnoj akciji Ada ´61 napisao sam i svoju poslednju pesmu koju sam kroz slobodni stih pokušao da izrazim bolnu sudbinu i okrutne tajne ljudskih duša koje su sprečile ostvarivanje nadzemaljske ljubavi Malog princa i njegove Beatriče. Te 1961. godine Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu, ubijen je Patris Lumumba, Gagarin je poleteo u Kosmos, održana je prva konferencija nesvrstanih u Beogradu, prosečna plata se povećala na 50.000 starih dinara, a ja sam živeo u snovima, pisao i recitovao pesme čvrsto uveren da za mene ne postoje granice između života i umetnosti."

3. Put u Rio:
„Te 1962. godine Dušan Vukotić je dobio Oskara, otvoren je aerodrum Surčin, tvist je osvajao svet, Merlin Monro se ubila, počela je prodaja Jogi madraca, Alen Delon je u Beogradu snimao Marka Pola, a ja sam bio zreo za neki veliki i značajan korak u mom zaparloženom životu."

4. Okretne igre:
„Te 1963. godine JAT je dobio prve Karavele, snimali su se dugi brodovi, dogodio se zemljotres u Skoplju, zoološki vrt u Beogradu je dobio prinovu, završavao se novi stadion Crvene zvezde, umrla je Edit Pjaf, prvi put je Dragan Džajić zaigrao za prvi tim, Valentina Tereškova je poletela u Kosmos, umro je Žan Kokto, rešen je novi Ustav, ubijen je Džon Kenedi, a ja sam bio čvrsto rešen da budem fin i društven u želji da postanem čovek."

5. One stvari:
„Bilo je to 1964. godine kada su Entoni Krin i Kirk Daglas bili u Beogradu koji je pretio da postane filmska metropola, bili su i Artur Rubinštajn, Hičkok i Žaklina Kenedi, Branko Pešić je postao predsednik Skupštine grada Beograda, održan je osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije, počela je izgradnja hidrocentrale na Đerdapu, Bitlsi su postajali sve popularniji, duga kosa je ulazila u modu, a ja sam studirao arhitekturu i postao muškarac."

6. Spoljni izgled:
„Da li sam odgovarajuće kostimiran za predstavu koja se zove život? Bilo je to 1965. godine kad je umro Čerčil, kad je u Jugoeksportu košulja koštala 3.750 tadašnjih starih dinara, a Borsalino šešir 11.000, kad je Gaonov prošetao svemirom, kad je počela privredna reforma, i kad sam ja počeo da studiram ekonomiju."

7. Nervoza srca:
„Bila je to godina u kojoj su umrli Volt Dizni, Baster Kiton, moja baka Elvira, Brižit Bardo se udala za Ginter Saksa, a sve više radnika je odlazilo na rad u Nemačku, prokopane su Terazije, Vera Nikolić je postala prvak Evrope u trčanju na 800 metara, Mikica Marinović je bila prva pratilja Mis sveta u Londonu. A ja sam jedva čekao da završim fakultet, kupim auto, zaposlim se, nađem stan i da se oženim."

8. Časovi vožnje:
„Inače, te 1967. godine na Beogradskom sajmu automobila šesnaestoro ljudi je kupilo Ford Mustanga, umrla je Vivijen Li, Debejik je operisao u Beogradu, uhapšen je Teodor Akis, osnovan Bitef, umro je Ilja Erenburg, rešeno je da se gradi Mostarska petlja, „Skupljači perja“ su sa uspehom prikazani u Kanu, ubijen je Čegevara, Kle je pobedio Patersona, a ja sam naivno verovao da ću automobilom konačno i brzo ući u svet odraslih."

9. Glava ili pismo:
„Inače, te 1968. godine Dragoljub Aleksić je imao svoj oproštajni let nad Beogradom, gradski prevoz je poskupeo na 60 i 80 para, oružane snage Varšavskog pakta su ušle u Čehoslovačku, u Beogradu je bilo više automobila nego telefona, Lju Šaoći je smenjen sa svih državnih i partijskih funkcija u Narodnoj republici Kini, Ričard Nikson je postao predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Jugoslavija je posle dugog vremena pobedila Sovjetski Savez u košarci, Apolo 8 je 10 puta obleteo Mesec, a ja sam shvatio da će moj život vrlo malo zavisiti od mojih želja."

10. Dim iz dimnjaka:
„Sledeće godine otišao sam na odsluženje vojnog roka u Debar. Kasnije tokom sledećih godina dobili smo stan u bloku 45 na Novom Beogradu, napredovao sam u službi, dobili dvoje dece i ja sam postao član Saveza komunista Jugoslavije. Te 1969. godine, Honkoški grip je napao Jugoslaviju, gledala se serija o Kiki Bibić, umrla je Džudi Garlat, Aznavur i Menjuhin su gostovali u Beogradu, održan je deveti kongres saveza komunista Jugoslavije, otvoren je zatvoreni bazen na Tašmajdanu, spalio se Jan Palah, afera Marković je potresala Pariz, Lana Tarner se udala sedmi put, čovek se iskrcao na Mesec, a ja sam se oženio i kažu konačno postao čovek."

Zbog velike popularnosti koju je serija imala režiser Srđan Karanović je 1985. godine snimio film „Jagode u grlu“ koji predstavlja nastavak serije.

Pored glavnih aktera iz serije, u filmu se pojavljuju: Predrag Cune Gojković – gazda kafane, Mira Banjac – Ruža, Gala Videnović – Vesna, Toni Laurenčić – zaposleni na šalteru renta kar, Žarko Laušević – Lale, paušalac u renta karu, Dobrila Stojnić – Biljka.

Filmska priča ponovno okuplja stare školske prijatelje koji su sada, može se reći situirani i odrasli ljudi, no ne nužno ozbiljni i savesni. Čini se da je petanaest godina, posle izlaska iz školskih klupa, dovoljno vremena da se naprave nekakve životne rekapitulacije i vidi dokle je ko stigao.

I tako se školski drugovi Bane Bumbar, njegova žena Biljka, Goca, Uške i Boca odluče da proslave dolazak iz inostranstva svoga druga Mikija Rubiroze. Planirana je luda noć, u samo za njih, zakupljenoj kafani uz sećanje na mladost, koja je padala u vreme šesdesetih godina. Sentimentalni sastanak starih drugara prerasta u noć neobičnih događaja — smešnih, tužnih, apsurdnih...

Ispijanje velike količine alkohola pretvorilo je sentimentalan sastanak i nostalgična sećanja u turbulentnu noć svađa, rastava, mirenja, zameranja, igranja igara iz mladosti, a sve uz pratnju muzičara koji izvodi evergrine poput Love Me Tender i O, mladosti (Arsen Dedić), kao i mnoge druge.

Za kraj bih izdvojila reči Bogdana Diklića – Boce, tv zvezde u filmu i razgovor Ušketa i Mikija Rubiroze:

„Naš tim je igrao lepše i poletnije u većem delu utakmice, ali je domaćin imao više sportske sreće. Iskoristio tri svoje šanse i samim tim se kvalifikovao za dalja takmičenja evropskog kupa pobednika kupova. Hronika našeg savremenog sporta u ostalom kao i privrede, trgovine, deviznog bilansa, energetike i kulturne politike postaje sve više prepuna klizavih terena, grubih protivnika, potplaćenih sudija, pehova raznih vrsta i sve očajnijih rezultata. Simptomatično je da se to dešava najčešće baš nama i baš kod nas. Usuđujem se da postavim pitanje: Dokle?“

-„ I...“
- „Radim ko konj u toj svojoj agenciji. Stvarno ko konj. Tamo nema zezanja, to ti je valjda jasno. A, imam lovu, veliku lovu. A za nju mogu da kupim svako zadovoljstvo, a naročito slobodu. To je ipak nešto, složićeš se, jebi ga. E, se sećaš kad smo ovako pljuvali, ko može više u dalj?“
-„Sećam. Ja ustajem u 6 sati ujutru, oblačim odelo, kravatu, odrobijam svoje opštini, dođem kući presvučem se u civil i teram svoje, čitam, zezam se s klinkama, i... Dobro mi je. Nemam stan, nemam kola, nemam ništa, a plata mi onako, prilično bedna. Samo ne mogu oni mene nikad tako malo da plate, kolko ja malo mogu da radim.“

Koliko su priče iz serije i filma danas aktuelne, procenite sami...

Tagovi Dizajn u doba Juge Serija Grlom u jagode Bane Bumbar Miki Rubiroza Uške