Грлом у јагоде ...

Југословенска телевизијска серија „Грлом у јагоде“ снимљена је у продукцији Телевизије Београд 1975. године. Постигла је велику популарност широм СФР Југославије, и бројна репризна емитовања до данашњих дана.

Мени је лично ова серија драга зато што њен главни јунак није типичан представник своје генерације. Једна личност у серији каже: „Зашто баш Бане – било је лепших, бољих, паметнијих и успешнијих?“. Што је углавном и тачно, али баш у томе и јесте драж ове приче. Ово је серија о јунаку који то и није, о његовом погледу на живот који је он живео, који може, а и не мора да се поклапа са схватањима сваког од нас.

“Могу да кажем, из данашње перспективе, да сам врло срећан што сам одрастао у тим 1960-им годинама. Не памтим из тог времена никакве политичке притиске ни на моје родитеље, ни на мене, ни на моје другове. Врло скромно смо живели, али смо имали осећај да ствари иду набоље и око нас и у нама, а то је фантастичан осећај.” – говорио је Срђан Карановић у неком од чланака

“Те, 1975. године” — да парафразирам реченицу која је, уз Симјановићеву музику, постала заштитни знак серије — почело је емитовање “Грлом у јагоде”. То је прича о младима, о свакодневици Банета Бумбара, његове породице и пријатеља од 1960. године, када је њему било петнаест, до 1969. године. Серија описује полет младости генерације рођене четрдесет и неке, током лудих 1960-их и тече кроз доживљаје Банета Бумбара од момента када је свет видео као беба, из камиона, док се породица селила у нови стан, па до дипломе.

Пратимо сва Банетова искушења и она једне адолесценције, једног посебног доба: неуспешне покушаје да постане спортиста, одласке на Калемегдан, где са Ушкетом, Микијем Рубирозом и Чомбетом иде на игранке на којима Миле Лојпур свира рокенрол, заљубљивање у нову школску другарицу Лепу, због које привремено оставља сталну симпатију Гоцу. Ту је и Дивна са којом дели љубав према поезији и доживљава прво разочарање, затим покушава да се преко Италије домогне света, али га родитељи хватају у Истри. Кад Бане одлучи да коначно постане човек, купује половног фићу, па се 1969. године жени Биљаном и тако решава стамбено питање.

О сјајним детаљима и осећају за доба по којима многи памте серију, Срђан Карановић је говорио: “Материјал за приче скупљали смо од разних људи. Залар је био извор за делове о гитари, Грлић и ја смо искористили бављење киноаматеризмом, интервјуисао сам свог оца како је живео у 1960-им, Зора Кораћ нам је помогла о детаљима о Пешти и Новом Саду, Цвеић је у старим бројевима Политике налазио вести које бисмо убацили као цаку у дијалогу. Моду и сценографију смо пажљиво студирали. Много труда смо уложили у тражење фиће који се отвара ‘на споља’, па кримки, ципела са специјалним шнирањем, па џемпера од буклеа. Ни до краја снимања нисмо пронашли исправан Супрафон грамофон, а тако сам га жарко желео.”

“Грлом у јагоде” написали су Срђан Карановић и Рајко Грлић, режија Срђан Карановић, директор фотографије Живко Залар, композитор Зоран Симјановић, Бане Бумбар био је Бранко Цвејић, Ушке — Александар Берчек, Мики Рубироза —Предраг Мики Манојловић, Боца — Богдан Диклић, Сека — Ђурђија Цветић, Тале – Јосиф Татић, Гоца — Гордана Марић, Лепа — Злата Петковић, Банетове родитеље су играли Оливера Марковић и Данило Бата Стојковић, а баку — Рахела Ферари.

На крају сваке епизоде ређају се хронолошки догађаји из године у коју је епизода смештена. Ове је догађаје из офф-а изговарао сам Бане и завршавао касније славним цитатом: “А ја сам одлучио да…”.

Епизоде:

1. Став о глави:
„И даље смо навијали за Црвену звезду, за Партизан и Југославију. Те 1960. године умро је Албер Ками, Марио Дел Монако певао у београдској опери, долар је коштао 400 динара, отворен је Свети Стефан, Беба Лончар је глумала у филму „Љубав и мода“, Фелинијев филм „ Слатки живот“ је изазивао скандале у свету, отворен Југоекспорт, у моди је било шишање бријачем, ухваћен је Ајхман, а ја сам чврсто решио да ослабим и постанем спортиста и човек."

2. Живот пише романе:
„За време ноћног чувања заставе на радној акцији Ада ´61 написао сам и своју последњу песму коју сам кроз слободни стих покушао да изразим болну судбину и окрутне тајне људских душа које су спречиле остваривање надземаљске љубави Малог принца и његове Беатриче. Те 1961. године Иво Андрић је добио Нобелову награду, убијен је Патрис Лумумба, Гагарин је полетео у Космос, одржана је прва конференција несврстаних у Београду, просечна плата се повећала на 50.000 старих динара, а ја сам живео у сновима, писао и рецитовао песме чврсто уверен да за мене не постоје границе између живота и уметности."

3. Пут у Рио:
„Те 1962. године Душан Вукотић је добио Оскара, отворен је аеродрум Сурчин, твист је освајао свет, Мерлин Монро се убила, почела је продаја Јоги мадраца, Ален Делон је у Београду снимао Марка Пола, а ја сам био зрео за неки велики и значајан корак у мом запарложеном животу."

4. Окретне игре:
„Те 1963. године ЈАТ је добио прве Каравеле, снимали су се дуги бродови, догодио се земљотрес у Скопљу, зоолошки врт у Београду је добио принову, завршавао се нови стадион Црвене звезде, умрла је Едит Пјаф, први пут је Драган Џајић заиграо за први тим, Валентина Терешкова је полетела у Космос, умро је Жан Кокто, решен је нови Устав, убијен је Џон Кенеди, а ја сам био чврсто решен да будем фин и друштвен у жељи да постанем човек."

5. Оне ствари:
„Било је то 1964. године када су Ентони Крин и Кирк Даглас били у Београду који је претио да постане филмска метропола, били су и Артур Рубинштајн, Хичкок и Жаклина Кенеди, Бранко Пешић је постао председник Скупштине града Београда, одржан је осми конгрес Савеза комуниста Југославије, почела је изградња хидроцентрале на Ђердапу, Битлси су постајали све популарнији, дуга коса је улазила у моду, а ја сам студирао архитектуру и постао мушкарац."

6. Спољни изглед:
„Да ли сам одговарајуће костимиран за представу која се зове живот? Било је то 1965. године кад је умро Черчил, кад је у Југоекспорту кошуља коштала 3.750 тадашњих старих динара, а Борсалино шешир 11.000, кад је Гаонов прошетао свемиром, кад је почела привредна реформа, и кад сам ја почео да студирам економију."

7. Нервоза срца:
„Била је то година у којој су умрли Волт Дизни, Бастер Китон, моја бака Елвира, Брижит Бардо се удала за Гинтер Сакса, а све више радника је одлазило на рад у Немачку, прокопане су Теразије, Вера Николић је постала првак Европе у трчању на 800 метара, Микица Мариновић је била прва пратиља Мис света у Лондону. А ја сам једва чекао да завршим факултет, купим ауто, запослим се, нађем стан и да се оженим."

8. Часови вожње:
„Иначе, те 1967. године на Београдском сајму аутомобила шеснаесторо људи је купило Форд Мустанга, умрла је Вивијен Ли, Дебејик је оперисао у Београду, ухапшен је Теодор Акис, основан Битеф, умро је Иља Еренбург, решено је да се гради Мостарска петља, „Скупљачи перја“ су са успехом приказани у Кану, убијен је Чегевара, Кле је победио Патерсона, а ја сам наивно веровао да ћу аутомобилом коначно и брзо ући у свет одраслих."

9. Глава или писмо:
„Иначе, те 1968. године Драгољуб Алексић је имао свој опроштајни лет над Београдом, градски превоз је поскупео на 60 и 80 пара, оружане снаге Варшавског пакта су ушле у Чехословачку, у Београду је било више аутомобила него телефона, Љу Шаоћи је смењен са свих државних и партијских функција у Народној републици Кини, Ричард Никсон је постао председник Сједињених Америчких Држава, Југославија је после дугог времена победила Совјетски Савез у кошарци, Аполо 8 је 10 пута облетео Месец, а ја сам схватио да ће мој живот врло мало зависити од мојих жеља."

10. Дим из димњака:
„Следеће године отишао сам на одслужење војног рока у Дебар. Касније током следећих година добили смо стан у блоку 45 на Новом Београду, напредовао сам у служби, добили двоје деце и ја сам постао члан Савеза комуниста Југославије. Те 1969. године, Хонкошки грип је напао Југославију, гледала се серија о Кики Бибић, умрла је Џуди Гарлат, Азнавур и Мењухин су гостовали у Београду, одржан је девети конгрес савеза комуниста Југославије, отворен је затворени базен на Ташмајдану, спалио се Јан Палах, афера Марковић је потресала Париз, Лана Тарнер се удала седми пут, човек се искрцао на Месец, а ја сам се оженио и кажу коначно постао човек."

Због велике популарности коју је серија имала режисер Срђан Карановић је 1985. године снимио филм „Јагоде у грлу“ који представља наставак серије.

Поред главних актера из серије, у филму се појављују: Предраг Цуне Гојковић – газда кафане, Мира Бањац – Ружа, Гала Виденовић – Весна, Тони Лауренчић – запослени на шалтеру рента кар, Жарко Лаушевић – Лале, паушалац у рента кару, Добрила Стојнић – Биљка.

Филмска прича поновно окупља старе школске пријатеље који су сада, може се рећи ситуирани и одрасли људи, но не нужно озбиљни и савесни. Чини се да је петанаест година, после изласка из школских клупа, довољно времена да се направе некакве животне рекапитулације и види докле је ко стигао.

И тако се школски другови Бане Бумбар, његова жена Биљка, Гоца, Ушке и Боца одлуче да прославе долазак из иностранства свога друга Микија Рубирозе. Планирана је луда ноћ, у само за њих, закупљеној кафани уз сећање на младост, која је падала у време шесдесетих година. Сентиментални састанак старих другара прераста у ноћ необичних догађаја — смешних, тужних, апсурдних...

Испијање велике количине алкохола претворило је сентименталан састанак и носталгична сећања у турбулентну ноћ свађа, растава, мирења, замерања, играња игара из младости, а све уз пратњу музичара који изводи евергрине попут Love Me Tender и O, младости (Арсен Дедић), као и многе друге.

За крај бих издвојила речи Богдана Диклића – Боце, тв звезде у филму и разговор Ушкета и Микија Рубирозе:

„Наш тим је играо лепше и полетније у већем делу утакмице, али је домаћин имао више спортске среће. Искористио три своје шансе и самим тим се квалификовао за даља такмичења европског купа победника купова. Хроника нашег савременог спорта у осталом као и привреде, трговине, девизног биланса, енергетике и културне политике постаје све више препуна клизавих терена, грубих противника, потплаћених судија, пехова разних врста и све очајнијих резултата. Симптоматично је да се то дешава најчешће баш нама и баш код нас. Усуђујем се да поставим питање: Докле?“

-„ И...“
- „Радим ко коњ у тој својој агенцији. Стварно ко коњ. Тамо нема зезања, то ти је ваљда јасно. А, имам лову, велику лову. А за њу могу да купим свако задовољство, а нарочито слободу. То је ипак нешто, сложићеш се, јеби га. Е, се сећаш кад смо овако пљували, ко може више у даљ?“
-„Сећам. Ја устајем у 6 сати ујутру, облачим одело, кравату, одробијам своје општини, дођем кући пресвучем се у цивил и терам своје, читам, зезам се с клинкама, и... Добро ми је. Немам стан, немам кола, немам ништа, а плата ми онако, прилично бедна. Само не могу они мене никад тако мало да плате, колко ја мало могу да радим.“

Колико су приче из серије и филма данас актуелне, процените сами...

Тагови Дизајн у доба Југе Серија Грлом у јагоде Бане Бумбар Мики Рубироза Ушке