Filigranski zanat

Iako su mišljenja različita kada govorimo o komadima koji su izrađeni filigranskom tehnikom, moram priznati da i sama pripadam onom delu lepšeg pola koji baš i ne voli da nosi nakit, ali ipak ne mogu da ostanem ravnodušna kada ugledam filigransku narukvicu, ogrlicu, minđuše, privezak, prsten ili broš.

Mali je broj filigranskih zanatskih radnji koje su opstale na našim prostorima, ali na našu sreću i dalje majstori proizvode unikatne komade nakita koje izrađuju sa puno ljubavi i strpljenja.

Razvojni put filigrana

Ovom tehnikom tokom vekova izrađivan je divan nakit kao i ukrasni predmeti kojima se i danas divimo. Naziv ove tehnike dolazi od lat. filum-nit i granum-zrno. Da bi se neki ukrasni predmet ili nakit uradio u ovoj tehnici upotrebljava se srebrna, zlatna i ređe bakrena (bakarna) žica za komponovanje motiva. Niti žice se savijaju i upleću, međusobno vezuju i tako se formira složeni motiv koji može biti položen na metalnu podlogu ili slobodan (a-jour-filigran). Od filigranske žice pravili su se krugovi, cvetići, geometrijske šare. Na ovako izrađene predmete ponekad su stavljane i sitne metalne kuglice.

Filigranstvo je bila najrasprostranjenija tehnika u umetničkoj obradi srebra i zlata. Kako nisu postojale mustre i šeme za izradu motiva kod ove tehnike najviše je ispoljen individualni narodni duh. Svaki je majstor kombinovao šare "iz glave", a dobri majstori filigrana bili su daleko poznati i dobro plaćeni za svoj rad. Filigranska tehnika prvenstveno je zastupljena u pojasu Mediterana. Poznati su primerci nakita pronađeni u Troji koji potiču 2500 godina pre n.e. kao i u Mikeni 1500.g. pre n.e. Vanredno lepi primerci nakita izrađeni filigranskom tehnikom otkriveni su u etrurskim grobnicama koje potiču iz VI veka stare ere.

U carskom Rimu filigranska tehnika je obilato korišćena. Pod uticajem rimske umetnosti u vreme Seobe naroda ova tehnika izrade nakita bila je široko prihvaćena i kod germanskih plemena. Svoj vrhunac ova tehnika dostiže u Vizantiji od VI do XII veka.

Nakon punog procvata izrade predmeta i nakita tehnikom filigrana tokom XII i XIII veka, u razvijenim gradskim centrima, i postepenog odumiranja do ponovnog procvata umetničke izrade nakita od filigrana dolazi oko 1800. godine, kada nakit izrađen ovom tehnikom ponovo ulazi u modu. Nasuprot tome izrade nakita ovom tehnikom u narodnoj umetnosti Evrope i Azije održala se sve vreme.

Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i kao takav predstavlja srpsko srednjovekovno nasleđe koje u tursko vreme postaje jedna od najzastupljenijih tehnika prilikom obrade nakita od srebra i zlata.

Na formiranje srpskog zlatarstva i uopšte umetničke obrade metala tokom srednjeg veka uticali su i Zapad i Istok. Početak XIII veka, znači i početak izrade skupocenog nakita u Srbiji. U prvo vreme u njegovoj izradi vidi se jači uticaj Zapada da bi od kraja XIII veka preovladao uticaj Vizantije. Pod uticajem Vizantije u naše krajeve dolazi i filigran koji na taj način postaje i naše srednjovekovno nasleđe. Lep primer preplitanja stilova u izradi nakita u Srbiji je prsten Stefana Prvovenčanog. Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje vešte ruke majstora, koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana.

Uticaj Vizantije veoma je primetan i na srebrnim i zlatnim naušnicama izrađenim u tehnici filigrana od XII do XIV veka. U srednjevekovnoj Srbiji filigranska tenika upotrebljavana je i za izradu drugog nakita kao što su prstenje i narukvice. Narukvice su najčešće izrađivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica. Filigran je često korišćen i za izradu predmeta koji su upotrebljavani pri liturgijskim službama. Sačuvani su brojni primeri krstova izrađenih ovom tehnikom. Svoj zenit umetnička izrada nakita od filigrana doživljava u doba kralja Milutina. U ekonomski ojačanu Srbiju kralj Milutin poziva zlatare iz drugih zemalja koji izrađuju nakit po njegovom ukusu.

Padom Srbije pod vlast Turaka menja se u potpunosti ekonomska i politička struktura zemlje. No i pored toga srpski zlatari ne prekidaju svoj rad. U teškim momentima sredinom XV za izvesno vreme zamire njihova delatnost da bi ponovo oživela sredinom XVI veka. Ali, usled pada ekonomske moći u upotrebu ulaze jeftiniji metali pre svega srebro i bakar. I pored toga majstori pri izradi ovog nakita daju oduška svojoj mašti. Nakit ukrašavaju filigranskom žicom, staklenom pastom i privescima, kako bi izgledali što raskošnije.

Ipak postepeno dolazi do folklorizacije nakita, koji prestaje da bude onaj skupoceni ukras visokog umetničkog kvaliteta. Dolazi i do orijenatalnog uticaja čiji su glavni nosioci bili Turci. Pojedini gradski centri postaju poznati po izradi predmeta od filigrana. Jedan od takvih centara je bio i Užice. Proizvodi užičkih kujundžija od filigrana su u pojedinim momentima mala remek-dela.

Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv "srma".

Filigran se najćešće radio od od tanke srebrne ili zlatne upredene žice. Srebro se prvo izlivalo u tanke šipke, poput olovke, zatim je kovano na nakovnju i istezano sve dok se ne bi pripremilo za izvlačenje na kalibar ili "srmenje u "- metalnu ploču sa nizom otvora različitog prečnika, tako da je na najužem otvoru dobijana srebrna žica debljine vlasi kose. Izvlačenje žice vršeno je ručno flahastim klještima i ovaj postupak se ponavljao više puta sve dok se ne dobije Valcna za valjanježeljena debljina. Kasnije se za izradu srebrne žice koristrio "rubin"- kružna pločica od mesinga sa rubinom u čijoj se sredini nalazila rupica, kroz koju je provlačila žica, sve do željene dimenzije. Tokom vremena za izvlačenje žice u upotrebu ulazi i čekrk. Sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan "srmenjak" ili "rubin". Na krajevima sanduka nalazili su se valjci sa ručicama za okretanje.

Žica se namotavala na jedan valjak provlačila kroz "srmenjak', namotavala na drugi valjak i motala ručicom.

Od kraja XIX veka za izradu filigrana počinje da se koristi mašinski napravljena žica. U zavisnosti od toga zašta će se žica koristiti ona je ostavljana kao jednostruka ili je upredana sastavljanjem dve ili više žica.

Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi i pseudofiligran ili lažni filigran.

Pravi filigran izrađivan je na dva načina. Kod prvog postupka predmet od filigrana je izrađivan slobodnim komponovanjem u osnovnom okviru konture predmeta i to je takozvani vazduhasti- lelujavi filigran. Na drugi način pravi filigran je izrađivan postavljanjem srebrnih niti na podlogu sa šarom, koja je u stvari baza.

Da bi se neki predmet ili nakit uradio tehnikom filigrana, zbog osetljive i nežne strukture, mora se prvo oblikovati osnovna kontura (mustra) predmeta koji se izrađuje. Ova osnova se formira od deblje žice ili traka na izgoreloj daščici i ona je davala čvrstinu predmetu. Posle formiranja osnove radi se takozvano "punjenje" tj. ispunjavanje međuprostora malim spiralama od najtanje žice.

Posle spajanja (lemljenja) svih detalja dolazilo je dopunsko ukrašavanje bez kojih je filigran nezamisliv. Pre svega tu je dodavanje granula, sitnih srebrnih kuglica, zatim su tu sitnije i krupnije rombične pločice, trake ili polulopte. Ponekad se filigran inkrustirao ukrasnim kamenom.

Pseudo filigran ili lažni izrađivan je tako što je predmet liven, a zatim je dorađivan iskucavanjem, probijanjem, struganjem i graviranjem. Za razliku od pravog filigrana predmeti izrađeni u tehnici lažnog filigrana su znatno grublji.

U Narodnom muzeju u Kraljevu možete videti vredne i zanimljive filigranske predmete koji se nalaze u stalnoj postavci.

Srebrna kutija za nakit, tzv. čekmeže, predstavlja izuzetno fin i precizan filigranski rad koji potiče iz najboljih radionica. Ukrašen je vegetabilnim motivima, među kojima se ističu ljiljani i rozete. Ključaonica kutije je okružena motivom srca. Poklopac je polulučan i na njegovom vrhu se nalaze tri pauna, dva manja i na vrhu kutije centralni, veliki, koji u kljunu nosi katanac. Paunovi su, u ovom slučaju, čuvari čekmežeta i njegovog sadržaja. Po narodnom verovanju, šareno i lepo paunovo perje privlači pogled na sebe, a skreće ga sa lica ili predmeta na kome je ova ptica prikazana. Predmet su Narodnom muzeju Kraljevo poklonili Draginja i Avram Krstić, iz poznate kraljevačke trgovačke porodice.

Značaj ovog zanata na našim prostorima potvrđuje nam i podatak da su zanatlije imale i svog sveca.

„Svi majstori su imali i svoje zaštitnike, svece, koji su im pomagali, koje su oni posebno poštovali, kojima su prinosili darove. I jedan od najpoštovanijih svetaca uopšte i u pravoslavlju i u katoličanstvu je Sveti Jovan Krstitelj. I kada je Sveti Jovan Krstitelj tada filigrandžije dolaze u svoju crkvu, naravno na misu ( liturgiju), porane ujutru, lepo se obuku, krenu da se sretnu sa svojim prijateljima, sa svojim kolegama. Majstori će povesti i svoje kalfe, možda bude tu i po neki šegrt, oni su ipak tu manje važni, ali oni najizabraniji dođu, prisustvuju službi posvećenoj svecu. A zatim dolazi ono najlepše, a to je druženje.“ - Marina Lukić Cvetić – Istoričar umetnosti

U doba serijske i masovne proizvodnje, kada se gleda kako da se ostvari što više profita sa što manje truda i rada, stari zanati su pred izumiranjem. Ipak za one ljude koji znaju da cene umetnost, rad i iskustvo koje zanatlija ulaže u svaki svoj proizvod važno je napraviti razliku između ručnog i serijskog rada. Sva draž bilo kog komada koji je ručno izrađen filigranskom tehnikom ogleda se u originalnosti, odnosno ne postoje dva identična komada koji se mogu pronaći i kupiti, što nije slučaj sa serijskom proizvodnjom.

Izvori: "Mladi kolekcionar", časopis i serbia.com

Tagovi Stari zanati Filigranski zanat Nakit Ukrasni predmeti