Legenda o Azri

Alfa i omega grupe Azra, Branimir Džoni Štulić, rođen je 11. aprila 1953. godine u Skoplju. Važi za jednog od najuticajnijih izvođača rok scene, ne samo u vreme bivše Jugoslavije, već i danas.

Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je proveo ključne godine odrastanja i formiranja svoje ličnosti. Odlučio je da se bavi muzikom i često je nastupao sam gde god bi ga zvali, svirajući svoje ali i tuđe pesme, različitih žanrova. U to vreme je napisao veliki broj pesama koje su kasnije objavljene na prvim albumima Azre.

Osim roka, voleo je i sevdah, što se može videti u početnoj fazi njegove muzičke karijere, kada je osnovao Balkan Sevdah Bend. Svirali su sve pravce, od njegovih autorskih pesama, narodne i zabavne muzike, pa do Bitlsa. Vremenom su se sve više okretali roku, a kroz bend je prošlo mnogo muzičara.

Kako je grupa dobila ime?

Postoji stara legenda o tome da u Jemenu postoji staro pleme koje se zove Azra (devica). Ukoliko mladićima iz tog plemena nije dozvoljeno ili nije moguće da ostvare svoju ljubav prema voljenoj, oni odlaze u pustinju ili u rat da bi što pre umrli zaljubljeni jer ne žele da žive bez ljubavi.

Ova legenda je ostavila snažan utisak na Hajnriha Hajnea i inspirisala ga da napiše pesmu Azra. Na arapskom poluostrvu postoji provincija Asir, na jugozapadu Saudijske Arabije, a naziv ove provincije znači nedostižni.

Inspirisan ovom pesmom Džoni Štulić je dao bendu ime Azra. I to zbog stihova - “Ja se zovem El Muhamed iz plemena starih Azra, što za ljubav glavu gube i umiru kada ljube.“

Kako je sve teklo...

Godine 1977. Džoni pokreće grupu Azra u sledećem satsavu: gitarista Mladen Juričić, basista Branko Matun, i bubnjar Paolo Sfeci.

I pod novim imenom su se članovi grupe menjali kao i pod prethodnim. Par meseci nakon osnivanja, dolaze novi članovi, te grupu sada čine Džoni, Mladen Juričić, Jura Stublić(vokal), Branko Hromatko(bubnjevi) i Marino Pelajić (bas). Međutim, Džoni i Jura Stublić nisu mogli dugo da izdrže zajedno, te se čitava ova ekipa početkom 1979. godine odvojila od Džonija da bi oformila grupu Film.

Nakon ovoga Džoni na kratko postaje član Parnog valjka, ali je ova saradnja potrajala samo dve nedelje.

Vrativši se Azri, Džoni za bubnjara uzima Borisa Lajnera, koji je u međuvremenu napustio Haustor, ali ne uspevajući da nađu adekvatnog basistu, za prvi intervju se fotografišu sa psom. To je pošalica koja je trebalo da znači da su trio.

Prvi singl snimaju 1979. godine s Huseinom Hasanefendićem - Husom iz Parnog valjka, kao producentom, koji je ujedno svirao i gitaru. Još su im pomogli i Zlatko Miksić - Fuma, basista Parnog valjka, Mladen Juričić iz Filma, i Goran Reljić, koji je svirao električnu violinu.

Na ovom singlu su izašle pesme "Balkan" i "A šta da radim" koje su donele i prve pozitivne kritike i dobar odaziv publike. Ubrzo nakon toga im se pridružio i basista Mišo Hrnjak.

Pesmu "Balkan" je Džoni napisao po povratku iz vojske, i u originalnom tekstu se osećao veliki uticaj sevdaha, ali ga je Džoni pod uticajem panka i novog talasa izmenio.

Debi album, "Azra", sa 12 numera, simaju 1980. godine, sa producentom Dragom Mlinarcem. Ovaj album se smatra jednim od najboljih debi albuma na jugoslovenskoj rok sceni. Štulićevi tekstovi se na prvom albumu ne bave političkim temama, već ljubavnom i socijalnom tematikom.

Svih 12 pesama sa prvog albuma napisao je Štulić. Generacije 80-tih su brzo naučile tekstove ovih pesama, međutim između učenja napamet i učenja s razumevanjem velika je razlika. Svaka od pesama s albuma u sebi nosi duboku spoznaju o načinu na koji društvo funkcioniše, a celi je album oblik traženja kanala komunikacije unutar svakog ljudskog bića.

Uvodnom pesmom „Jablan“ i refrenom „Drugom stranom, jablane, kreni“, Štulić razmiče koprenu jednoumlja prisutnu u svakom, pa tako i u vremenu komunističke Jugoslavije. Jablan, drvo koje je simbol postojanosti i stasitosti, Štulić pomno bira kao početni simbol čitavog albuma. Nakon uzdignuća jablana kao prvog bisera u ogrlici albuma, Štulić kompozicijski savršeno dodaje drugu perlu s naslovom „Uradi nešto“. „Uradi nešto za svoju savjest“ prvi je stih pesme u kojoj „Jablan“ kreće u delovanje. Iako je nepravedno pesmu ne navesti celu, izdvojila bih stihove: „ne misli da si sam“, „zaboravi na strah“, „smiri drhtanje“, „nema vremena za bolju budućnost“, „nema vremena da predahneš“, „nema vremena da živiš još jednom“ i „pljuni na svoju facu i postani čovjek“. Vidljivo je već nakon prve dve pesme da ga je lako slušati i pevati, ali nije ga lako upiti niti u delo preneti. Možemo da čujemo kako Štulićeve reči odjekuju još jače nego tada, jer i danas je kao i tada „Teško vrijeme“, što je naslov trećeg bisera u ogrlici „Azre“.

Smiraj nakon „Teškog vremena“, Štulić nalazi u četvrtom biseru, duboko intimnoj pesmi „Tople usne žene“. Nalazi ga u noćima u kojima sanja tople usne žene, u kojima sanja svet drugačiji i bolji od onog kojem svedoči na javi. U tim noćima prepoznaje „čudne dileme, ravnodušne sjene i nepoznate priče“. Briljantno, duboko iskustveno i saznajno. Imamo li i danas neke čudne dileme, primećujemo li oko nas ili u nama ravnodušne sene, imamo li osećaj da našim životima upravljaju nepoznate priče? Sve se to, kako u pesmi tako i danas, odvija obavijeno tamom noći koju Štulić nadilazi time „što nikome ne da da mu u snove uđe“. Iz tog sna Štulić samoga sebe budi petim biserom „Vrijeme odluke“ u kojoj, iako se kroz metaforu obraća ženi, zapravo se obraća samome sebi nadovezujući se na prethodnu pesmu stihovima: „Ostaješ u krevetu, bojiš se gomile“ i „Htjela bi da te nema, ali to ne ide. Htjela bi da spavaš, vrijeme je odluke.“ „Nesklad između zbilje i sna“ proteže i kroz pjesmu „Gracija“, šesti i posljednji biser na strani A.

„Krvavom Meri“ otvara stranu B, predstavljajući ženu koja je odlučila biti autentična. Pored toga što se tom pesmom sadržajno i koncepcijski nadovezuje na prvu stranu albuma, odlično menja uloge i upotpunjuje priču jer dok stranu A počinje „Jablanom“ kao autentičnim muškarcem, stranu B počinje autentičnom ženom. Njoj suprotna je iduća pesma, „Marina“, isprazna i kojoj je „prazan hod“ i koja se „na ništa ne žali i o ničem nema sud.“ Takav je i muškarac kraj Marine kojega nakratko zapljusne bljesak s nagoveštajem želje da mu Marina „bude nešto više“, čime Džoni crta sliku kako bismo svi mi zapravo trebali postati nešto više i nadići svoje ispraznosti. Svoju ispraznost Džoni nadilazi idućom pesmom „Ne mogu pomoći nikome od nas“ gde deli spoznaju da ga „nije briga i nije ga strah, da ga nije briga ni za gadarije i prepucavanja, ni za lovu bez koje se ne može.“ Prvi utisak je da je naslov pesme suprotan njegovom htenju o osveštavanju i prelasku u delovanje, međutim on gradi priču tačno kako treba i niže pesme albuma kao bisere na ogrlici. Nije on taj koji može pomoći ikom, nije to niko od nas, mi smo samo sredstva, samo kanali preko kojih se pomaže...

Agendu globalizma iza kojeg nema ničega osim gušenja različitosti i jeftinog marketinga kojem je kao i danas cilj ovladati neovladanim, Džoni prikazuje ironičnom pjesmom „Iggy pop“. Njegova je tetka, koju kako bi povećao ironiju naziva tetkica, od kmetice postala Američanka. Tamo umesto domaćih igara igra košarku koja je američka igra i nosi majicu na kojoj piše „Iggy pop“ koja predstavlja američkog rok muzičara. Da bi pokazao globalistički uticaj koji se sprovodi i kroz promociju stranih muzičara takvu majicu u pesmi tetka šalje Džoniju, a Džoni kad bi imao devojčicu „mislila bi što i ja, rekla bi mi Iggy pop“. Time precizno pokazuje globalistički lanac upravljanja našim životima kakvom svedočimo i danas: centar moći – roditelji – deca.

Posledice tog lanca i njegovu stvarnu narav pokazuje sledećim biserom na ogrlici, pesmom „Žena drugog sistema“. Ona je ta globalistička žena – „žena drugog sistema“, a njegova je jedina uloga da je zabavlja. Ona je „žena bez ideala, njegovi problemi nisu joj bitni, strana je ovom podneblju“. Usprkos tome što ga stalno ponižava – on bi da je poljubi. Kako blisko sadašnjem vremenu u kojem volimo svoje mučitelje. Ide dalje i kaže kako mu na njegovu želju za poljupcem „gura u lice dim cigarete i uopće ga ne vidi“. Broj si Džoni, baš kao što smo mi brojevi, služi Džoni, baš kao što mi služimo, i evo ti u lice dim cigarete Džoni, baš kao što ga evo i svima nama.

Kruna albuma je završna pesma „Obrati pažnju na posljednju stvar“ kojom Džoni prepoznaje istinu. Džoni koji je nakon katarze koju je kroz celi album prošao sada je svestan, budan, spreman da deluje. Pesmom se obraća svima jer ne navodi polni identitet osobe koja nije budna i s kojom bi podelio svoju budnost. Poziva tu osobu da „zaboravi na sve što zna“, da zaboravi programe kojima je formirana, „da udahne volju za put“ koji vrši preobraćaj u punoću ljudskog bića. On „osjeća da luta kroz terase svijesti“ i da se „nešto u njemu dijeli“ jer zna da negde treba stati i povući granicu kojom dopušta drugoj osobi da bude svoja. U ljubavi koja se bezuslovno pruža drugome teško je prihvatiti neprihvaćanje, teško ga je razumeti, Džoni to priznaje stihovima „ja te volim, volim da ti pogađam sne, i ne razumijem zašto te smeta“ nakon kojih skrušeno moli „ne mari za to“. To je jedino što moli: „Ne zamjeri što te bezuvjetno volim“.

Ovaj album nije samo stih i nisu samo note, ovaj album je remek-delo. Branimir Štulić tačno zna kad u pesmi treba stati, kad stih ponoviti dvaput, kad treba pustiti pesmi da peva, a kad on treba pevati pesmu. Od ovog debitantskoga albuma Azre prošlo je pune četiri decenije. Šum komunikacijskih kanala unutar svakoga ljudskog bića od tada je dodatno pojačan, baš kao što je pojačan i sistem koji, kako tada tako i sada, služi jedino samome sebi.

Sledeće godine, 1981. godine, Azra objavljuje singl "Lijepe žene prolaze kroz grad", za koji je Džoni odsvirao solo gitaru u stilu britanske bluz scene.

Ubrzo izdaju novi, dupli album pod nazivom "Sunčana strana ulice", koji je producirao sam Džoni. Album broji 24 pesme, od kojih su neke ljubavne prirode, a neke sada i političke. Gosti albuma su bili Miroslav Sedak Benčić (saksofon), Mladen Juričić (usna harmonika), Nikola Santro (trombon) i Franjo Vlahović (truba i trombon). I ovaj album donosi veliki broj hitova kao i pozitivne kritike.

Iste godine grupa održava turneju i sedam koncerata za trostruki lajv (živi) album pod nazivom "Ravno do dna". Ono što je bilo neubičajeno za jedan živi album je to što je ovaj uključivao čak 14 novih pesama.

Album je pre svega političke prirode, te prvi put dolazi i do manjih oblika cenzure. Jedan stih iz pesme "Uradi nešto" ("zatvori prolaz za staljiniste") nije štampan ni na omotu debi albuma, ni na omotu albuma zabeleženog uživo.

Takođe, intervju koji Džoni daje magazinu Polet, u kom govori o teroru komunizma u SSSR, se završio protestvovanjem sovjetske abmasade u Beogradu.

Ipak, nakon ovoga su održali sedam rasprodatih koncerata u SKC-u, u Beogradu, i privukli do tada neviđeni broj publike.

Sledeći, dupli album Filigranski pločnici, je izašao 1982. godine. Na njemu su političke teme još očiglednije i oštrije ("Tko to tamo peva", "Gorki okus", "68", "Pavel"), ali sadrži i par ljubavnih pesama.

Na albumu opet radi i Miroslav Sedak Benčić, koji je svirao klavir, flautu, saksofon i orgulje.

Krajem 1982. godine Džoni i grupa Leb i sol su sa pozorišnom ekipom KPGT otišli u SAD na turneju. Sledeće godine je snimio album "Kad fazani lete", u Frankfurtu. Album je snimao sam jer je Lajner bio u vojsci, a Mišo Hrnjak je napustio bend. Gost na albumu je bio Srećko Antonioli koji je svirao bubnjeve.

Sledeći album je takođe snimljen u Frankfurtu, i nosi naziv "Krivo srastanje". Ovaj album je snimao sa Lajnerom, i pored novih pesama sadrži par starih. Bas je svirao Ante Cetinić, i to na tri pesme. Početkom 1984. godine, sastav Azre čine Džoni, Lajner, Jura Pađen (gitara) i Remo Kartagine (bas), i kao takvi sviraju oproštajnu jugoslovensku turneju, nakon čega se Džoni preselio u Holandiju. Tamo je, sa Lajnerom i Stivenom Kipom snimio trostruki album pod nazivom " It Ain't Like In The Movies At All ". Ovaj album je objavljen u Holadniji za Marginal Face, a potom i za sarajevski Diskoton.

Džoni se vraća u Zagreb 1987. godine, kada sa Lajnerom, Jurom Pađenom i Stivenom Kipom radi na albumu "Između krajnosti". Ova ploča sadrži uglavnom obrade pesama, ali i par novih. Omot albuma čini fotografija hapšenja Gavrila Principa posle atentata na Franca Ferdinanda. Ista ova ekipa je tokom turneje snimila četvorostruki živi album "Zadovoljština". Album je sadržao brošuru sa tekstovima 50 pesama, kao i knjižicu sa Džonijevim poetskim radovima. Pored mnoštva starih, na albumu su i brojne nove pesme, kao i različite obrade stranih autora. Nakon ove turneje Boris Lajner je napustio Azru.

Nakon toga Džoni snima solističke albume: "Balkanska rapsodija", 1988. godine, i "Balegari ne vjeruju sreći", 1990.godine. Posle koncerta na Hvaru 15. avgusta 1990. godine grupa Azra je i zvanično prestala da postoji. Devedesetih godina Štulić izdaje tri albuma: "Sevdah za Paulu Horvat", 1995.godine, "Anali", iste godine, i " Blasé ", 1997. godine.

Da bismo kao ljudi i kao društvo zaista krenuli napred potrebno je da pogledamo unazad, daleko unazad. Potrebno je da se vratimo daleko pre „Azre“ da bi postali „Azre“ – čista, devičanska bića.

Tagovi Dizajn u doba Juge Branimir Štulić Azra Muzika