Филигрански занат

Иако су мишљења различита када говоримо о комадима који су израђени филигранском техником, морам признати да и сама припадам оном делу лепшег пола који баш и не воли да носи накит, али ипак не могу да останем равнодушна када угледам филигранску наруквицу, огрлицу, минђуше, привезак, прстен или брош.

Мали је број филигранских занатских радњи које су опстале на нашим просторима, али на нашу срећу и даље мајстори производе уникатне комаде накита које израђују са пуно љубави и стрпљења.

Развојни пут филиграна

Овом техником током векова израђиван је диван накит као и украсни предмети којима се и данас дивимо. Назив ове технике долази од лат. filum-нит и granum-зрно. Да би се неки украсни предмет или накит урадио у овој техници употребљава се сребрна, златна и ређе бакрена (бакарна) жица за компоновање мотива. Нити жице се савијају и уплећу, међусобно везују и тако се формира сложени мотив који може бити положен на металну подлогу или слободан (a-jour-filigran). Од филигранске жице правили су се кругови, цветићи, геометријске шаре. На овако израђене предмете понекад су стављане и ситне металне куглице.

Филигранство је била најраспрострањенија техника у уметничкој обради сребра и злата. Како нису постојале мустре и шеме за израду мотива код ове технике највише је испољен индивидуални народни дух. Сваки је мајстор комбиновао шаре "из главе", а добри мајстори филиграна били су далеко познати и добро плаћени за свој рад. Филигранска техника првенствено је заступљена у појасу Медитерана. Познати су примерци накита пронађени у Троји који потичу 2500 година пре н.е. као и у Микени 1500.г. пре н.е. Ванредно лепи примерци накита израђени филигранском техником откривени су у етрурским гробницама које потичу из VI века старе ере.

У царском Риму филигранска техника је обилато коришћена. Под утицајем римске уметности у време Сеобе народа ова техника израде накита била је широко прихваћена и код германских племена. Свој врхунац ова техника достиже у Византији од VI до XII века.

Након пуног процвата израде предмета и накита техником филиграна током XII и XIII века, у развијеним градским центрима, и постепеног одумирања до поновног процвата уметничке израде накита од филиграна долази око 1800. године, када накит израђен овом техником поново улази у моду. Насупрот томе израде накита овом техником у народној уметности Европе и Азије одржала се све време.

Филигран је био веома раширен и у старом српском златарству и као такав представља српско средњовековно наслеђе које у турско време постаје једна од најзаступљенијих техника приликом обраде накита од сребра и злата.

На формирање српског златарства и уопште уметничке обраде метала током средњег века утицали су и Запад и Исток. Почетак XIII века, значи и почетак израде скупоценог накита у Србији. У прво време у његовој изради види се јачи утицај Запада да би од краја XIII века преовладао утицај Византије. Под утицајем Византије у наше крајеве долази и филигран који на тај начин постаје и наше средњовековно наслеђе. Леп пример преплитања стилова у изради накита у Србији је прстен Стефана Првовенчаног. Прецизна израда, златна филигранска жица, грануле, све одаје веште руке мајстора, који је изванредно добро упознат са тананом техником филиграна.

Утицај Византије веома је приметан и на сребрним и златним наушницама израђеним у техници филиграна од XII до XIV века. У средњевековној Србији филигранска теника употребљавана је и за израду другог накита као што су прстење и наруквице. Наруквице су најчешће израђиване од сребрних плочица на које је лемљена филигранска жица. Филигран је често коришћен и за израду предмета који су употребљавани при литургијским службама. Сачувани су бројни примери крстова израђених овом техником. Свој зенит уметничка израда накита од филиграна доживљава у доба краља Милутина. У економски ојачану Србију краљ Милутин позива златаре из других земаља који израђују накит по његовом укусу.

Падом Србије под власт Турака мења се у потпуности економска и политичка структура земље. Но и поред тога српски златари не прекидају свој рад. У тешким моментима средином XV за извесно време замире њихова делатност да би поново оживела средином XVI века. Али, услед пада економске моћи у употребу улазе јефтинији метали пре свега сребро и бакар. И поред тога мајстори при изради овог накита дају одушка својој машти. Накит украшавају филигранском жицом, стакленом пастом и привесцима, како би изгледали што раскошније.

Ипак постепено долази до фолклоризације накита, који престаје да буде онај скупоцени украс високог уметничког квалитета. Долази и до оријенаталног утицаја чији су главни носиоци били Турци. Поједини градски центри постају познати по изради предмета од филиграна. Један од таквих центара је био и Ужице. Производи ужичких кујунџија од филиграна су у појединим моментима мала ремек-дела.

После освајања наших крајева од стране Турака, поред латинског назива филигран у употребу улази и турски назив "срма".

Филигран се најћешће радио од од танке сребрне или златне упредене жице. Сребро се прво изливало у танке шипке, попут оловке, затим је ковано на наковњу и истезано све док се не би припремило за извлачење на калибар или "срмење у "- металну плочу са низом отвора различитог пречника, тако да је на најужем отвору добијана сребрна жица дебљине власи косе. Извлачење жице вршено је ручно флахастим кљештима и овај поступак се понављао више пута све док се не добије Валцна за ваљањежељена дебљина. Касније се за израду сребрне жице користрио "рубин"- кружна плочица од месинга са рубином у чијој се средини налазила рупица, кроз коју је провлачила жица, све до жељене димензије. Током времена за извлачење жице у употребу улази и чекрк. Справа у облику сандука који је на средини имао преграду од дрвета у коју је уметан "срмењак" или "рубин". На крајевима сандука налазили су се ваљци са ручицама за окретање.

Жица се намотавала на један ваљак провлачила кроз "срмењак', намотавала на други ваљак и мотала ручицом.

Од краја XIX века за израду филиграна почиње да се користи машински направљена жица. У зависности од тога зашта ће се жица користити она је остављана као једнострука или је упредана састављањем две или више жица.

Према начину израде, филигран се делио на прави и псеудофилигран или лажни филигран.

Прави филигран израђиван је на два начина. Код првог поступка предмет од филиграна је израђиван слободним компоновањем у основном оквиру контуре предмета и то је такозвани ваздухасти- лелујави филигран. На други начин прави филигран је израђиван постављањем сребрних нити на подлогу са шаром, која је у ствари база.

Да би се неки предмет или накит урадио техником филиграна, због осетљиве и нежне структуре, мора се прво обликовати основна контура (мустра) предмета који се израђује. Ова основа се формира од дебље жице или трака на изгорелој дашчици и она је давала чврстину предмету. После формирања основе ради се такозвано "пуњење" тј. испуњавање међупростора малим спиралама од најтање жице.

После спајања (лемљења) свих детаља долазило је допунско украшавање без којих је филигран незамислив. Пре свега ту је додавање гранула, ситних сребрних куглица, затим су ту ситније и крупније ромбичне плочице, траке или полулопте. Понекад се филигран инкрустирао украсним каменом.

Псеудо филигран или лажни израђиван је тако што је предмет ливен, а затим је дорађиван искуцавањем, пробијањем, стругањем и гравирањем. За разлику од правог филиграна предмети израђени у техници лажног филиграна су знатно грубљи.

У Народном музеју у Краљеву можете видети вредне и занимљиве филигранске предмете који се налазе у сталној поставци.

Сребрна кутија за накит, тзв. чекмеже, представља изузетно фин и прецизан филигрански рад који потиче из најбољих радионица. Украшен је вегетабилним мотивима, међу којима се истичу љиљани и розете. Кључаоница кутије је окружена мотивом срца. Поклопац је полулучан и на његовом врху се налазе три пауна, два мања и на врху кутије централни, велики, који у кљуну носи катанац. Паунови су, у овом случају, чувари чекмежета и његовог садржаја. По народном веровању, шарено и лепо пауново перје привлачи поглед на себе, а скреће га са лица или предмета на коме је ова птица приказана. Предмет су Народном музеју Краљево поклонили Драгиња и Аврам Крстић, из познате краљевачке трговачке породице.

Значај овог заната на нашим просторима потврђује нам и податак да су занатлије имале и свог свеца.

„Сви мајстори су имали и своје заштитнике, свеце, који су им помагали, које су они посебно поштовали, којима су приносили дарове. И један од најпоштованијих светаца уопште и у православљу и у католичанству је Свети Јован Крститељ. И када је Свети Јован Крститељ тада филигранџије долазе у своју цркву, наравно на мису ( литургију), поране ујутру, лепо се обуку, крену да се сретну са својим пријатељима, са својим колегама. Мајстори ће повести и своје калфе, можда буде ту и по неки шегрт, они су ипак ту мање важни, али они најизабранији дођу, присуствују служби посвећеној свецу. А затим долази оно најлепше, а то је дружење.“ - Марина Лукић Цветић – Историчар уметности

У доба серијске и масовне производње, када се гледа како да се оствари што више профита са што мање труда и рада, стари занати су пред изумирањем. Ипак за оне људе који знају да цене уметност, рад и искуство које занатлија улаже у сваки свој производ важно је направити разлику између ручног и серијског рада. Сва драж било ког комада који је ручно израђен филигранском техником огледа се у оригиналности, односно не постоје два идентична комада који се могу пронаћи и купити, што није случај са серијском производњом.

Извори: "Млади колекционар", часопис и serbia.com

Тагови Стари занати Филигрански занат Накит Украсни предмети