Легенда о Азри

Алфа и омега групе Азра, Бранимир Џони Штулић, рођен је 11. априла 1953. године у Скопљу. Важи за једног од најутицајнијих извођача рок сцене, не само у време бивше Југославије, већ и данас.

Студирао је на Филозофском факултету у Загребу, где је провео кључне године одрастања и формирања своје личности. Одлучио је да се бави музиком и често је наступао сам где год би га звали, свирајући своје али и туђе песме, различитих жанрова. У то време је написао велики број песама које су касније објављене на првим албумима Азре.

Осим рока, волео је и севдах, што се може видети у почетној фази његове музичке каријере, када је основао Балкан Севдах Бенд. Свирали су све правце, од његових ауторских песама, народне и забавне музике, па до Битлса. Временом су се све више окретали року, а кроз бенд је прошло много музичара.

Како је група добила име?

Постоји стара легенда о томе да у Јемену постоји старо племе које се зове Азра (девица). Уколико младићима из тог племена није дозвољено или није могуће да остваре своју љубав према вољеној, они одлазе у пустињу или у рат да би што пре умрли заљубљени јер не желе да живе без љубави.

Ова легенда је оставила снажан утисак на Хајнриха Хајнеа и инспирисала га да напише песму Азра. На арапском полуострву постоји провинција Асир, на југозападу Саудијске Арабије, а назив ове провинције значи недостижни.

Инспирисан овом песмом Џони Штулић је дао бенду име Азра. И то због стихова - “Ја се зовем Ел Мухамед из племена старих Азра, што за љубав главу губе и умиру када љубе.“

Како је све текло...

Године 1977. Џони покреће групу Азра у следећем сатсаву: гитариста Младен Јуричић, басиста Бранко Матун, и бубњар Паоло Сфеци.

И под новим именом су се чланови групе мењали као и под претходним. Пар месеци након оснивања, долазе нови чланови, те групу сада чине Џони, Младен Јуричић, Јура Стублић(вокал), Бранко Хроматко(бубњеви) и Марино Пелајић (бас). Међутим, Џони и Јура Стублић нису могли дуго да издрже заједно, те се читава ова екипа почетком 1979. године одвојила од Џонија да би оформила групу Филм.

Након овога Џони на кратко постаје члан Парног ваљка, али је ова сарадња потрајала само две недеље.

Вративши се Азри, Џони за бубњара узима Бориса Лајнера, који је у међувремену напустио Хаустор, али не успевајући да нађу адекватног басисту, за први интервју се фотографишу са псом. То је пошалица која је требало да значи да су трио.

Први сингл снимају 1979. године с Хусеином Хасанефендићем - Хусом из Парног ваљка, као продуцентом, који је уједно свирао и гитару. Још су им помогли и Златко Миксић - Фума, басиста Парног ваљка, Младен Јуричић из Филма, и Горан Рељић, који је свирао електричну виолину.

На овом синглу су изашле песме "Балкан" и "А шта да радим" које су донеле и прве позитивне критике и добар одазив публике. Убрзо након тога им се придружио и басиста Мишо Хрњак.

Песму "Балкан" је Џони написао по повратку из војске, и у оригиналном тексту се осећао велики утицај севдаха, али га је Џони под утицајем панка и новог таласа изменио.

Деби албум, "Азра", са 12 нумера, симају 1980. године, са продуцентом Драгом Млинарцем. Овај албум се сматра једним од најбољих деби албума на југословенској рок сцени. Штулићеви текстови се на првом албуму не баве политичким темама, већ љубавном и социјалном тематиком.

Свих 12 песама са првог албума написао је Штулић. Генерације 80-тих су брзо научиле текстове ових песама, међутим између учења напамет и учења с разумевањем велика је разлика. Свака од песама с албума у себи носи дубоку спознају о начину на који друштво функционише, а цели је албум облик тражења канала комуникације унутар сваког људског бића.

Уводном песмом „Јаблан“ и рефреном „Другом страном, јаблане, крени“, Штулић размиче копрену једноумља присутну у сваком, па тако и у времену комунистичке Југославије. Јаблан, дрво које је симбол постојаности и стаситости, Штулић помно бира као почетни симбол читавог албума. Након уздигнућа јаблана као првог бисера у огрлици албума, Штулић композицијски савршено додаје другу перлу с насловом „Уради нешто“. „Уради нешто за своју савјест“ први је стих песме у којој „Јаблан“ креће у деловање. Иако је неправедно песму не навести целу, издвојила бих стихове: „не мисли да си сам“, „заборави на страх“, „смири дрхтање“, „нема времена за бољу будућност“, „нема времена да предахнеш“, „нема времена да живиш још једном“ и „пљуни на своју фацу и постани човјек“. Видљиво је већ након прве две песме да га је лако слушати и певати, али није га лако упити нити у дело пренети. Можемо да чујемо како Штулићеве речи одјекују још јаче него тада, јер и данас је као и тада „Тешко вријеме“, што је наслов трећег бисера у огрлици „Азре“.

Смирај након „Тешког времена“, Штулић налази у четвртом бисеру, дубоко интимној песми „Топле усне жене“. Налази га у ноћима у којима сања топле усне жене, у којима сања свет другачији и бољи од оног којем сведочи на јави. У тим ноћима препознаје „чудне дилеме, равнодушне сјене и непознате приче“. Бриљантно, дубоко искуствено и сазнајно. Имамо ли и данас неке чудне дилеме, примећујемо ли око нас или у нама равнодушне сене, имамо ли осећај да нашим животима управљају непознате приче? Све се то, како у песми тако и данас, одвија обавијено тамом ноћи коју Штулић надилази тиме „што никоме не да да му у снове уђе“. Из тог сна Штулић самога себе буди петим бисером „Вријеме одлуке“ у којој, иако се кроз метафору обраћа жени, заправо се обраћа самоме себи надовезујући се на претходну песму стиховима: „Остајеш у кревету, бојиш се гомиле“ и „Хтјела би да те нема, али то не иде. Хтјела би да спаваш, вријеме је одлуке.“ „Несклад између збиље и сна“ протеже и кроз пјесму „Грација“, шести и посљедњи бисер на страни А.

„Крвавом Мери“ отвара страну Б, представљајући жену која је одлучила бити аутентична. Поред тога што се том песмом садржајно и концепцијски надовезује на прву страну албума, одлично мења улоге и употпуњује причу јер док страну А почиње „Јабланом“ као аутентичним мушкарцем, страну Б почиње аутентичном женом. Њој супротна је идућа песма, „Марина“, испразна и којој је „празан ход“ и која се „на ништа не жали и о ничем нема суд.“ Такав је и мушкарац крај Марине којега накратко запљусне бљесак с наговештајем жеље да му Марина „буде нешто више“, чиме Џони црта слику како бисмо сви ми заправо требали постати нешто више и надићи своје испразности. Своју испразност Џони надилази идућом песмом „Не могу помоћи никоме од нас“ где дели спознају да га „није брига и није га страх, да га није брига ни за гадарије и препуцавања, ни за лову без које се не може.“ Први утисак је да је наслов песме супротан његовом хтењу о освештавању и преласку у деловање, међутим он гради причу тачно како треба и ниже песме албума као бисере на огрлици. Није он тај који може помоћи иком, није то нико од нас, ми смо само средства, само канали преко којих се помаже...

Агенду глобализма иза којег нема ничега осим гушења различитости и јефтиног маркетинга којем је као и данас циљ овладати неовладаним, Џони приказује ироничном пјесмом „Iggy pop“. Његова је тетка, коју како би повећао иронију назива теткица, од кметице постала Америчанка. Тамо уместо домаћих игара игра кошарку која је америчка игра и носи мајицу на којој пише „Iggy pop“ која представља америчког рок музичара. Да би показао глобалистички утицај који се спроводи и кроз промоцију страних музичара такву мајицу у песми тетка шаље Џонију, а Џони кад би имао девојчицу „мислила би што и ја, рекла би ми Iggy pop“. Тиме прецизно показује глобалистички ланац управљања нашим животима каквом сведочимо и данас: центар моћи – родитељи – деца.

Последице тог ланца и његову стварну нарав показује следећим бисером на огрлици, песмом „Жена другог система“. Она је та глобалистичка жена – „жена другог система“, а његова је једина улога да је забавља. Она је „жена без идеала, његови проблеми нису јој битни, страна је овом поднебљу“. Успркос томе што га стално понижава – он би да је пољуби. Како блиско садашњем времену у којем волимо своје мучитеље. Иде даље и каже како му на његову жељу за пољупцем „гура у лице дим цигарете и уопће га не види“. Број си Џони, баш као што смо ми бројеви, служи Џони, баш као што ми служимо, и ево ти у лице дим цигарете Џони, баш као што га ево и свима нама.

Круна албума је завршна песма „Обрати пажњу на посљедњу ствар“ којом Џони препознаје истину. Џони који је након катарзе коју је кроз цели албум прошао сада је свестан, будан, спреман да делује. Песмом се обраћа свима јер не наводи полни идентитет особе која није будна и с којом би поделио своју будност. Позива ту особу да „заборави на све што зна“, да заборави програме којима је формирана, „да удахне вољу за пут“ који врши преобраћај у пуноћу људског бића. Он „осјећа да лута кроз терасе свијести“ и да се „нешто у њему дијели“ јер зна да негде треба стати и повући границу којом допушта другој особи да буде своја. У љубави која се безусловно пружа другоме тешко је прихватити неприхваћање, тешко га је разумети, Џони то признаје стиховима „ја те волим, волим да ти погађам сне, и не разумијем зашто те смета“ након којих скрушено моли „не мари за то“. То је једино што моли: „Не замјери што те безувјетно волим“.

Овај албум није само стих и нису само ноте, овај албум је ремек-дело. Бранимир Штулић тачно зна кад у песми треба стати, кад стих поновити двапут, кад треба пустити песми да пева, а кад он треба певати песму. Од овог дебитантскога албума Азре прошло је пуне четири деценије. Шум комуникацијских канала унутар свакога људског бића од тада је додатно појачан, баш као што је појачан и систем који, како тада тако и сада, служи једино самоме себи.

Следеће године, 1981. године, Азра објављује сингл "Лијепе жене пролазе кроз град", за који је Џони одсвирао соло гитару у стилу британске блуз сцене.

Убрзо издају нови, дупли албум под називом "Сунчана страна улице", који је продуцирао сам Џони. Албум броји 24 песме, од којих су неке љубавне природе, а неке сада и политичке. Гости албума су били Мирослав Седак Бенчић (саксофон), Младен Јуричић (усна хармоника), Никола Сантро (тромбон) и Фрањо Влаховић (труба и тромбон). И овај албум доноси велики број хитова као и позитивне критике.

Исте године група одржава турнеју и седам концерата за троструки лајв (живи) албум под називом "Равно до дна". Оно што је било неубичајено за један живи албум је то што је овај укључивао чак 14 нових песама.

Албум је пре свега политичке природе, те први пут долази и до мањих облика цензуре. Један стих из песме "Уради нешто" ("затвори пролаз за стаљинисте") није штампан ни на омоту деби албума, ни на омоту албума забележеног уживо.

Такође, интервју који Џони даје магазину Полет, у ком говори о терору комунизма у СССР, се завршио протествовањем совјетске абмасаде у Београду.

Ипак, након овога су одржали седам распродатих концерата у СКЦ-у, у Београду, и привукли до тада невиђени број публике.

Следећи, дупли албум Филигрански плочници, је изашао 1982. године. На њему су политичке теме још очигледније и оштрије ("Тко то тамо пева", "Горки окус", "68", "Павел"), али садржи и пар љубавних песама.

На албуму опет ради и Мирослав Седак Бенчић, који је свирао клавир, флауту, саксофон и оргуље.

Крајем 1982. године Џони и група Леб и сол су са позоришном екипом КПГТ отишли у САД на турнеју. Следеће године је снимио албум "Кад фазани лете", у Франкфурту. Албум је снимао сам јер је Лајнер био у војсци, а Мишо Хрњак је напустио бенд. Гост на албуму је био Срећко Антониоли који је свирао бубњеве.

Следећи албум је такође снимљен у Франкфурту, и носи назив "Криво срастање". Овај албум је снимао са Лајнером, и поред нових песама садржи пар старих. Бас је свирао Анте Цетинић, и то на три песме. Почетком 1984. године, састав Азре чине Џони, Лајнер, Јура Пађен (гитара) и Ремо Картагине (бас), и као такви свирају опроштајну југословенску турнеју, након чега се Џони преселио у Холандију. Тамо је, са Лајнером и Стивеном Кипом снимио троструки албум под називом " It Ain't Like In The Movies At All ". Овај албум је објављен у Холаднији за Marginal Face, а потом и за сарајевски Дискотон.

Џони се враћа у Загреб 1987. године, када са Лајнером, Јуром Пађеном и Стивеном Кипом ради на албуму "Између крајности". Ова плоча садржи углавном обраде песама, али и пар нових. Омот албума чини фотографија хапшења Гаврила Принципа после атентата на Франца Фердинанда. Иста ова екипа је током турнеје снимила четвороструки живи албум "Задовољштина". Албум је садржао брошуру са текстовима 50 песама, као и књижицу са Џонијевим поетским радовима. Поред мноштва старих, на албуму су и бројне нове песме, као и различите обраде страних аутора. Након ове турнеје Борис Лајнер је напустио Азру.

Након тога Џони снима солистичке албуме: "Балканска рапсодија", 1988. године, и "Балегари не вјерују срећи", 1990.године. После концерта на Хвару 15. августа 1990. године група Азра је и званично престала да постоји. Деведесетих година Штулић издаје три албума: "Севдах за Паулу Хорват", 1995.године, "Анали", исте године, и " Blasé ", 1997. године.

Да бисмо као људи и као друштво заиста кренули напред потребно је да погледамо уназад, далеко уназад. Потребно је да се вратимо далеко пре „Азре“ да би постали „Азре“ – чиста, девичанска бића.

Тагови Дизајн у доба Југе Бранимир Штулић Азра Музика